Smartify stories

Zašto vežbanje matematike nekad ne donosi rezultate?

Šta se zapravo dešava kada dete vežba, trudi se, a dobre ocene izostaju

Roditelji često misle da je problem u tome što dete „neće da uči“ matematiku. Ali istina je da se deca retko bune protiv samog gradiva. Mnogo češće se bune protiv osećaja koji imaju dok to gradivo rade. Protiv trenutka kada shvate da neko drugi razume brže, da njihov trud prolazi neprimećeno a u njima se polako javlja tiha sumnja da možda to jednostavno ne umeju.

Prirodne nauke imaju jednu nezgodnu osobinu: vrlo brzo pokažu detetu da je pogrešilo. Nema mnogo prostora za nagađanje. Ili je tačno, ili nije. Ili si razumeo, ili nisi. I baš zato, ako se dete u tom procesu ne oseća sigurno, ove oblasti postaju mesto na kome se vrlo lako izgubi samopouzdanje.

Roditelji tada vide samo spoljašnju sliku: dete sedi, vežba, radi zadatke, ulaže vreme i trud. I potpuno su zbunjeni kada rezultata nema. Kako je moguće da toliko vežba, a ocene su slabe? Odgovor na to pitanje često nema veze ni sa inteligencijom, ni sa znanjem, ni sa vežbanjem.

I svaki put, bez izuzetka, setim se jedne devojčice sa početka svoje karijere. Bile su to moje prve godine rada u školi. Radila sam po pravilima, onako kako sam mislila da nastavnik treba da radi. Posle jednog usmenog odgovaranja dala sam devojčici trojku. I onda je počela da plače. Kroz suze je rekla samo jednu rečenicu: „Ali ja sam vežbala.“ I danas se, posle toliko godina, sećam imena i prezimena tog deteta.

Da li je moja procena tada bila dobra ili ne, ni danas zaista ne znam. Znam samo da je tada nisam razumela. Nakon više od 20 godina rada sa decom, znam da je u toj rečenici bilo mnogo više nego što sam tada umela da prepoznam.

I tu negde počinje priča o deci koja vežbaju matematiku, a rezultata nema ili nisu onakvi kakve su očekivali. Kada dete počne da juri rezultat, ono ne vežba matematiku da bi razumelo. Vežba da ne pogreši i da ne razočara. Vežba iz straha. A iz straha se matematika ne uči. Iz straha se pamti napamet. Iz straha se blokira. I na kontrolnom se zaboravi i ono što se kod kuće znalo bez greške. Ako je matematika za dete mesto gde se meri njegova vrednost, svaka greška postaje pretnja. A kada je svaka greška pretnja, mozak više ne razmišlja, nego se trudi da preživljava.

Zato u matematici nije presudan broj urađenih zadataka, već to da dete razume šta radi i zašto to radi. Kada razume smisao postupka, greška više nije dokaz da ne zna, već normalan deo učenja. Tada i slabija ocena mnogo lakše pada, jer dete veruje da ume i da razume.

Kada dete razume, onda zna gde je pogrešilo, zna kako da ispravi grešku i zna da ona ne govori ništa o njegovoj pameti, već samo o tome da je u procesu učenja. I tada matematika prestaje da bude mesto na kome se dokazuje vrednost, a postaje mesto na kome se razmišlja, istražuje i uči bez straha.

Zato danas, stalno ponavljam deci jednu stvar: da nisu glupi ako im nešto nije jasno. Da je u redu da zastanu, da pitaju, da pogreše, da ne razumeju iz prve. I da matematika nije merilo njihove pameti niti njihove vrednosti. Jer dete koje poveruje da nije „za matematiku“ vrlo brzo poveruje i da nije dovoljno pametno. A to je mnogo veći problem od bilo koje ocene.

Na časovima je zato mnogo važnije da dete razume šta radi nego koliko je zadataka uradilo. Kada razume, ono ima sigurnost. Zna da greška nije dokaz da ne zna, već deo puta. I tada vežbanje konačno počinje da daje rezultate.

Upravo zato i način rada i na individualnim časovima mora da bude drugačiji — ne da se uradi što više zadataka, nego da dete shvati da sme da ne zna i da sme da uči svojim tempom. Tek tada matematika prestaje da bude mesto pritiska, a postaje mesto razumevanja.

Ovakav pristup prenosim i na individualne časove matematike sa decom, jer vrlo često problem nije u zadacima,nego u osećaju koji dete nosi dok pokušava da ih reši.

Dragana Sekulić Pilipović

Profesor matematike